Dugo smo u vezi, više puta smo vjenčanje odgađali zbog finansijske situacije, kao i većina našig sugrađana, teška vremena. Prošle godine zbog svog stresa koji proživljavamo, djevojka mi je rekla da ide u manastir na par sedmica da povrati mir, da ne poludi.
Naravno podržao sam je i sve bih uradio za nju. Prošlo je tačno 32 dana jer sam svaki dan bez nje silno patio, nikada nismo toliko bili razdvojeni, a taj 32 dan mi je natjerao suze kao nikada niko. Stiglo mi je pismo, od nje moje jedine i najveće ljubavi, poručila mi da je ne čekam i da je u manastiru konačno pronašla smisao života, shvatila je da je to jedino mjesto na svijetu gdje se duhovno bogatstvo, emocija i ljubav, ljubav prema Bogu cijeni i i da je sve ostalo, naročito materijalno potpuno nebitno i nevažno i da je to ono o čemu je maštala i sanjala.
Zaredilia se… Od tada je više nisam ni vidio, niti imam želju, mislim, još uvijek je volim i patim za njom, ali kada bih je vidio mislim da ne bih preživio. Nekada sam ljut na nju, na Boga, ali brzo me prođe, PA ONA JE SRETNA i to mi daje snagu da nekako nastavim da živim, bez nje.
Nema komentara:
Objavi komentar